Dobre stvari: Nekolicina ljudi koji se jos uvek nekako bore za pozitivnu atmosferu

Loše stvari: Kao neko ko svakodnevno usko saradjuje sa “menadzmentom” ovako stoje stvari: Firma se deli na timove u Beogradu i Kladovu. Glavni menadzer u Beogradu je osoba koja bez digitrona ne ume da sabere jednocifrene brojeve. Glavni menadzer u Kladovu je osoba nema kontrolu ni nad cime, a i nije da se trudi da se uslovi za ljude koji tu rade poboljsaju. I jedan i drugi menadzer su tu da sprovode hirove direktora iz Danske. Otkazi su redovna pojava, ljudi se masovno otpustaji svake godine kako bi se smanjili troskovi. To nazalost najcesce bivaju smrtnici sa najnizim satnicama. Menadzeri i njihovo najblize drustvo (najcesce “tim lidovi” odredjenih sektora) su se naravno uglavili, i ne brinu o ostatku zaposlenih. Plate su daleko ispod proseka u svakoj od bransi, a o povisici moze samo da se sanja. Jedini nacin je, kao sto to vecina radi, da se ulizuje menadzmentu, pa mozda bude jednog dana kad neko dobije otkaz. I kad se dobije, to bude crkavica. Posla ima mnogo, ali nije previse komplikovan, i svakodnevno je sve vise problema koje nakon otkaza nema ko da resava. Ljudi su primorani da rade prekovremeno i vikendom, iako to “nije obavezno”. Odgovor na sve je “Nema ko drugi”. Sve u svemu, rukovodstvo je priuceno, nema tu M od menadzmenta. Njima je bitno da je njima lepo. Nekad je firma imala potencijal, zadnjih par godina strmoglavo sve ide nadole.