Ima ljudi koji su skroz ok, tehnologije koje se koriste.

Veliki broj zaposlenih u beogradskoj kancelariji je dosao preko drugarsko-kumovsko-rodjackih veza, sto onima koji nisu dosli na takav nacin ponekad cini rad u najmanju ruku neprijatnim iskustvom. Zamislite da radite na projektu sa necijim drugarom, rodjakom, necijim skolskim drugom, kumom, necijom nevencanom suprugom itd. Da li u takvoj situaciji ima mesta za objektivno donosenje odluka ili ce svako gledati da zastiti onog svog ili svoju? Otkazi preko Slack-a. Ljudima je posle vise godina rada informacija o otkazu saopstavana preko aplikacije Slack. Posle svih prekovremenih sati rada (naravno neplacenih), rada za vreme godisnjih odmora, posle perioda od vise meseci kada nisu isplacivane plate ali su svi nastavili da rade i svega ostalog, neko vas preko Slack-a obavesti o otkazu. Razumeo bih donekle ovakav pristup u kompaniji sa vise hiljada zaposlenih, ali u firmi koja je (prema podacima APR-a) maksimalno imala dvadesetak zaposlenih ovakav pristup je jednostavno ponizavajuci. I naravno da drugari, rodbina, kumovi, zena jednog od kiparskih suvlasnika itd nisu bili pogodjeni otkazima. I naravno da oni koji su dobili otkaze nisu dobili otpremnine. Zasto bi dobili otpremnine u godini nakon visemilionskih investicija, u godini u kojoj je kroz firmu sa dvadesetak zaposlenih proslo oko milion evra (prema podacima APR-a).