Beograd – kompanije, poslodavci i radna iskustva

Kajem se što sam otišao, to mi je bio prvi posao, nisam shvatao koliko mi je bilo dobro.

Najlošiji je trenutni menadžment koji troši novac na sulude stvari, a otpušta radnike (uglavnom operativce) zbog krize. Rasulo, neorganizacija; menadžerima je bitniji njihov vozni park od proizvodnih linija i proizvoda.

Loš menadžment, polupismeni ljudi na pozicijama supervizora, posebno u call centru. Jako loše ophođenje prema zaposlenima. HR služba postoji samo formalno; vikanje, ponizavanje i pretnje su sastavni deo komunikacije šefova i supervizora. Firma više ne prima ljude po preporuci, što sve govori.

Plate bi mogle biti veće. Kao zaposleni, nemamo apsolutno nikakve pogodnosti prilikom kupovine u 90% slučajeva, čak često bolje možete proći kao penzioner nego kao zaposleni. Oprema je dosta dotrajala, računari su stari skoro deset godina, isto tako monitori i štampači. Mnogo prostora za napredovanje ako ste u dobroj prodavnici sa normalnim menadžerom.

Plate su niske, radno opterećenje je veliko, a rukovodstvo nije poslušno zaposlenima; gazdama je dobro, dok radnicima nije.

Loše strane: atmosfera je loša, način rada je prevaziđen, prisutno je neznanje, zlostavljanje zaposlenih od strane vlasnice i nepoštovanje prema radnicima.

Loša karma i loša energija, sirovi karakteri, podmukli rukovodioci. Degradacija obrazovanih kadrova uz uzdizanje prostih i bahatih. Djak je firma sa ponekim dobrim radnikom i rukovodstvom koje je predmet podsmeha.

Loše strane: Nije fer iznos bonusa i praćenje indeksa prodaje i prometa. Male prodavnice koje imaju mesečni promet koji je nedeljni u prodavnici gde sam radio dobijaju bonus u visini plate, nekad i više, dok mi se raspadnemo i dobijemo 15k. Baš lepo.

Devojke moraju nositi kutije, nekad naporno.

Loša organizaciona kultura, nadzor kamerama, nezadovoljavajuće zdravlje zaposlenih.

Sve loše. Razočaranje. Katastrofa, a nekad je bila super dok nije počela da raste, a direktori i šefovi počeli da otimaju za sebe. Vlasnik nema pojma šta mu rade iza leđa ili ga ne zanima.

Loše strane uključuju nepotizam, nepravdu, prekomernu zaštitu među zaposlenima, nedostatak rukovođenja od strane menadžmenta, manipulacije srednjeg nivoa menadžmenta, različito tumačenje istih rezultata, izrabljivanje kroz prekovremeni rad i neefikasno upravljanje.

Plaćanje se vrši preko agencije, postoji nesigurnost produžetka ugovora, ne cene se i ne nagrađuju dobri rezultati, stalni radnici su podčinjenje, putni troškovi se ne plaćaju. Toleriraju se greške radnika čiji rođaci rade u firmi.

Plata je jedini problem; kada bi bila u skladu sa tržišnim uslovima, svi ostali problemi koje se javljaju vremenom bi se lako rešili ili zaboravili. Male plate ne prate tržište, a sada i inflaciju, tako da plata ostaje glavni izazov.

Ne mogu da isprate trend rasta posla. Malo neorganizovano.

Radnici su najmanje cenjeni, nemaju nikakva prava, zakon se ne poštuje, primaju se radnici sa raznim fakultetima koji nisu ni u struci. Velika muljavina. Užas! Radnik nema pravo na bolovanje, kada se razboli i otvori bolovanje, onda mu skinu i od plate i naravno od dela koji prima na ruke. Bruka i sramota za jednu tako razvijenu firmu. A o lažima koje pričaju roditeljima, to tek da ni ne pričamo. Blago rečeno, sramota.

Proces selekcije traje dugo.

Jedan od glavnih problema je što zaposleni koji žive u Beogradu moraju da putuju za Novi Sad i obrnuto.

Arogancija, nikad odgovor na upit, kompleksan proces zapošljavanja, a ponuda za posao je jadna. Stručnjaci ne ostaju. Eksploatišu nesamosvesne došljake u Beogradu.

Direktor ne plaća, laže i kasni.